Studiranje preko Blackberry-ja

Indeks Tehnološkog univerziteta u Montereju do pre nekoliko godina nije bilo moguće dobiti ukoliko prilikom upisa kandidat nema laptop. Danas je ulaznica mobilni telefon „blekberi”, jer studenti mogu da budu udaljeni hiljade kilometara, ali moraju da budu u toku sa predavanjima i domaćim zadacima. Dr Milenko Panić, „profesor emeritus” i direktor Centra za istraživanje i poslovnu saradnju sa Evropom ovog najvećeg i najskupljeg privatnog univerziteta u Meksiku, obišao je ovih dana Univerzitet u Beogradu i Megatrend univerzitet, sa predlogom da se povežu univerziteti, ali i privrede dve zemlje. – Mi smo prvi u svetu, 2008. godine uveli studiranje preko mobilnog telefona. I Amerikanci i Evropljani se čude kada dođu na naše fakultete, jer u nastavi primenjujemo zadnju reč tehnologije. Ispiti su svakog meseca, predavanja su obavezna, student može samo dva puta u semestru da odsustvuje jer nećemo da studiraju sedam do osam godina, već četiri i po. Naši studenti moraju da imaju 480 sati prakse i u obavezi su da jedan semestar odu u inostranstvo – priča ovaj inženjer elektrotehnike, inače nekadašnji dugogodišnji direktor „Čajevca”. U Meksiko je došao 1985. godine kao predstavnik Privredne komore Jugoslavije za centralnu Ameriku i Karibe i bio je tamo do raspada SFRJ. Kada se postavilo pitanje koju zemlju predstavlja, a on je bio bosanski kadar, kancelarija je zatvorena, a Panić se na kratko vratio prvo u Banjaluku, pa u Beograd. Krajem 1992. godine se sa porodicom definitivno seli u Meksiko, gde dobija posao u firmi porodice Salinas, treće najbogatije familije u Meksiku. Danas ima običaj da kaže da mu je Roberto Salins Prajs, autor čuvene teorije da Troja nije u Aziji već Jugoslaviji, kao rođeni brat. Ćerka radi na univerzitetu i udata je za Meksikanca, a unuk govori srpski i planira ovde da studira. Sin je povukao na suprugu koja je studirala muziku u Zagrebu, pa u Los Anđelesu komponuje, peva i svira bukvalno sve poznate instrumente, a oženjen je devojkom iz Bajine Bašte. – Na Univerzitet sam došao kada sam se javio na oglas gde su traženi vanredni profesori 1994. godine. Prvo sam predavao predmet „Bilateralni i multilaterarni ugovori”, studenti su me dobro ocenili, a onda su usledili i drugi, pa treći predmet i danas držim predavanja na svim nivoima studija – priča dr Panić. Studenti ocenjuju profesore anonimno, ocenama od jedan (retko ko ima) do sedam (najlošija ocena). Panićeva prva ocena je bila 1,3, posle čega je usledilo i zvanje redovnog profesora. Danas su mu ocene od 1,3 do 1,0. Inače, priča nam sagovornik, studentske ocene su od jedan do 100, s tim što se prolazi tek od 60. Ovaj univerzitet je osnovala grupa biznismena 1943. godine kako bi školovali kadrove za potrebe fabrika u ovom gradu. Nalazi se na oko 1.000 kilometara od Sijudad Meksika, ka granici sa SAD. Danas je ovo univerzitetski sistem sa više od 300.000 studenata koji se školuju u 33 kampusa, ima 15 tehnoloških parkova, četiri sopstvena satelitska kanala u okviru virtuelnog univerziteta i univerzitet za zaposlene. Akademcima su na raspolaganju bukvalno sve poznate naučne discipline, od prava do medicine, a „tehnološki” u nazivu univerziteta je zadržan kao brend. Godišnja školarina je 15.000 dolara. – Ja već 10 godina vodim studente po Evropi, jer ovaj region ima dobre univerzitete i mi već četvrtu generaciju dajemo stipendije studentima za školovanje u Meksiku. Moj i cilj mog rektora, dr Artura Moline je povezivanje ne samo univerziteta, već i zemalja i privreda. U planu nam je da iduće godine osnujemo Centar za saradnju Meksika i našeg univerziteta sa centralnom i istočnom Evropom, sa sedištem u Beogradu – objašnjava ovaj profesor i dodaje da očekuje da se uspostavi razmena studenata, profesora, istraživača, rad na zajedničkim projektima… Kao prethodnica čitave ideje, u oktobru je u ovaj Univerzitet bio domaćin rektorima 10 univerziteta iz Češke, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Poljske, Slovačke, Mađarske, Rusije. ———————————————- Susret sa sestrom posle 44 godine Panić je dete sa Kozare, čiji su život obeležili užasi Drugog svetskog rata. Otac, partizan, je preživeo Aušvic, a majka Jasenovac u kojem su joj oduzeli decu – troje je našla, ali ne i godinu i po dana staru ćerku Dragicu. Kada su krajem osamdesetih otvorene knjige Crvenog krsta u Zagrebu, ustanovljeno je da je Dragica danas Vera, usvojeno dete dobrostojeće zagrebačke porodice. Posle početnog šoka, poricanja i DNK analize dve sestre, Panić je tada doleteo iz Meksika i ponovo zagrlio sestru posle 44 godine. U ofanzivi na Kozari je poginulo 33.000 ljudi i njima u spomen je podignut spomenik visok 33 metara, na kojem su ispisana imena 16 Panića. Dragica – Vera je, pošto je otkrila svoje pravo poreklo, otišla na ovaj spomenik i precrtala svoje ime i prezime.